Fenomen interneta i dostupnosti obilja informacija u bilo kom trenutku, sa jedinim ograničenjem koje se tiče tehničkih mogućnosti, paralelno je intenzivirao temu “starih, dobrih vremena, u kojima se nije toliko znalo, a živelo se srećnije”.
Istina je da svaka nova generacija, u određenom dobu života, počinje sa pričom tipa “u moje vreme nije bilo tako”, i pravilo je da je poenta priče da je prošlost bila kvalitetnija. Zvuči paradoksalno: čovečanstvo neumitno grabi napred, a zamajac za svaki korak tog napretka daje generacija koja se, pred svojom decom, poziva na “bolje i lepše” doba iz vremena istorije.
Da, internet je doneo i nekakve stvari koje baš i nisu dobre, kao što je asocijalizacija, nove zdravstvene probleme usled dugotrajnog sedenja i gledanja u ekrane, ali to spada u domen životnih navika koje se mogu menjati.
Ono što se ne može promeniti jeste da je Internet naša realnost koja, generalno, donosi mnogobrojne koristi i u privatnom i profesionalnom životu.
Da li su deca postala agresivnija usled uticaja interneta?
Jedna od priča o “starim dobrim vremenima” jeste ona o srećnom detinjstvu ispunjenom ljubavlju a ne agresijom. Filmovi i video igre uz koje odrastaju današnje generacije proglašavaju se agresivnim, a tako je kada je u pitanju muzika. No, ono što zaboravljamo jeste da sva deca imaju svoje “ratove” i da je to tipično ponašanje za rani uzrast.
Nijedna generacija nije odrasla bez međusobnih konfikata, i dovoljno je nekoliko pitanja o “srećnom detinjstvu” da bi, paralelno sa ljubavlju isplivale i priče o razbijenim glavama, kolenima, laktovima i kažnjavanju za isto od strane roditelja, baba i deda, učitelja… Rivalitet i borba za svoje mesto u društvu je svojstvena ljudima, isto koliko i životinjama, a fizički se najviše manifestuje u najranijem uzrastu.
Normalno je da se odrastanjem gubi jer je društveno štetna, ali nije normalno da se tvrdi da je detinjstvo današnje dece agresivnije nego prethodne generacije. Priručno oružje za dečije igre nekadašnjeg doba zamenile su video igre, što je, da hoće da priznaju stariji, odlična stvar koju je doneo Internet jer današnji dečiji ratovi bar ne bole.
Dostupnost eksplicitnog sadržaja
Tačno je da su sadržaji sa eksplicitnim scenama dostupni maloletnicima, ali samo ukoliko ne postoji roditeljska kontrola. Društvene mreže kontrolišu i sankcioništu objave ovakvog tipa, ukoliko su namenjene najširem auditorijumu, a postoje i opcije roditeljske kontrole i u pogledu sadržaja i vremena koje deca provode na internetu.
Činjenica je i da današnje generacija od najranijeg detinjstva imaju na raspolaganju obilje pojmova i informacija ovakvog sadržaja koji se ne mogu kontrolisati sa sto posto sigurnosti. U pričama da nije tako bilo u nekim prošlim vremenima kriju se -samo priče. Eksplicitni sadržaji su, do dečijih umova, stizali sa nekoliko godina zakašnjenja, jer su se prenosili onim što se tada imalo: pričama i pisanim štivom. Ako bi svako od onih koji pričaju bio malo iskren pred svojom decom, morao bi da kaže i da su se takve priče prenosile još u najranijem školovanju.
Za one koji se drže puritanstva, dovoljno je napomenuti da i najstarije kulture nisu bile baš “nevine”. Prvi dildo, odnosno isklesan kameni falus datira još pre nove ere, nekih pola veka pre nego smo stavili nulu za početak računanja novog doba. Nemoguće je bilo, da deca toga doba, prekrivena životinjskim krznom nisu bila svedoci seksulanih odnosa u plemenu, a arheološko blago, govori da su civilazacije pre nas bile životinjski slobodne.
Uostalom, umetnost starog Egipta na vrlo transparentan način slavi falus, a Kama Sutra nije bila skrivena, već jednostavno – nije bilo interneta da bi se za nju znalo.
Zaključak je da ako se istorija čovečanstva vidi i u muzejima sa eksponatima kao što su staroegipatski falusni bogovi preterano je govoriti o današnjoj dostupnosti eksplicitnog sadržaja koji se može zabraniti na jedan klik.
