Klasici ruske književnosti: ruski romani koje morate pročitati

5
(1)

Ruski pisci se nalaze na bukvalno svakoj listi ljubitelja umetnosti lepe reči. Bilo da ste rusofil ili ne, ne možete osporiti vrednost neponovljivih klasika ruske književnosti. Ruski klasični pisci pripadaju grupi posebnih stvaralaca čije reči otvaraju mnoga pitanja, a ipak nose univerzalne poruke prijemčive i savremenom čitaocu.

Neki od najdubljih, najkontroveznijih i najkompleksnijih likova ikad opisanih u knjigama, upravo su junaci klasičnih ruskih romana. U ovim remek-delima svetske književnosti otkrićete kako su ruski klasičari koristili pozadinu stvarnog sveta da stvore čitave mehanizme poređenja i prikažu humor, čistotu i užas unutrašnjeg bića čoveka.

Naš internet magazin vam predstavlja koji su to najpoznatiji ruski pisci i najznačajnija dela ruske književnosti koja povezuje odlično ispripovedana priča, originalnost i maštovitost na najvišem nivou i sposobnost da magnetski uvuku čitaoce u svet između korica. Ove knjige pokrenuće u vama brojna životna pitanja, podstaći će vaš unutrašnji rast i večno vam se urezati u pamćenje.

Rat i mir, Lav Nikolajevič Tolstoj

Knjiga „Rat i mir“ po mišljenju mnogih kritičara predstavlja jednu od najboljih knjiga svih vremena, i to ne samo u ruskoj već i u svetskoj književnosti.  Najpre je izdata u „Ruskom vesniku“ između 1865. i 1869. godine, da bi kasnije bila objavljena u posebnom izdanju u četiri toma.

Poznato je da je Lav Nikolajevič Tolstoj insistirao na tome da „Rat i mir“ nije roman već knjiga. Odustavši od tipične romaneskne forme, u ovom remek-delu on je ostvario sintezu gotovo svih žanrovskih varijanata.

U „Ratu i miru“ je opisano rusko društvo tokom Napoleonove ere, i to obe sfere epohe – rat i život u pozadini. Veliki broj likova, što istorijskih što fikcionalnih mnogim čitaocima predstavlja glavni izazov kada se upuste u čitanje ovog dela.

U centru zbivanja su pak četiri porodice: Bolkonski, Rostovi, Kuragini i Bezuhovi i preplitanje njihovih života sa ruskom istorijom u periodu od 1805. do 1813. godine. Tolstoj prati planove i živote ovih porodica, kako na frontu tako i u prestoničkim salonima, opisuje njihove ljubavi, veridbe, venčanja, neverstva, različite avanture, dvoboje, uspehe i krize, bolesti i smrti. Zbog toga ova knjiga ima osobenost porodične hronike.

Upravo kroz opise petrogradskih salona i moskovskih balova, i odnose frankofonskih i germanofilskih grupacija prema ruskom dvoru prikazana je panorama ruskog života, kako u prestonici tako i u provinciji.

U knjizi se pokreću brojna socijalna pitanja: kriza plemićkog poseda, degeneracija aristokratske porodice, problem vojne birokratije, seljačko pitanje. Prikazana je sudbina plemićke inteligencije i njen razvojni put od prosvetiteljstva, preko masonstva do dekabrističkog pokreta.

„Rat i mir“ je jedinstven prikaz ljudskih sudbina i toga kako istorijski događaji zapravo lišavaju pojedinca svakog značajnijeg slobodnog izbora, te kako istorija određuje njegovu sreću ali i tragediju.

Zločin i kazna, Fjodor Mihailovič Dostojevski

Roman”Zločin i kazna“ Fjodora Mihailoviča Dostojevskog žanrovski bi se mogao odrediti kao filozofski, kriminalistički, avanturistički i roman lika. Radnja u romanu je izuzetno dinamična, sve se odvija u samo 9 dana. Na samom početku knjige, čitalac se susreće sa glavnim junakom koji se bori sa mišlju da izvrši zločin. Izuzetno pametan, vanredno lep, ali siromašan, mladi Raskoljnjikov je u sukobu sa samim sobom, ali i sa svetom oko sebe. On ubija staru zelenašicu Aljonu Ivanovnu, koja se bogati na račun siromašnih studenata, ali i njenu dobroćudnu i nedužnu sestru Lizavetu. Njegov zločin izazvan je socijalnim zbivanjima, uzrokovan poljuljanim moralom i nestabilnom etičkom ličnošću.

Prateći tok svesti glavnog junaka, Dostojevski postavlja pred čitaoca brojna pitanja, pre svega ona koja se tiču etike i morala: da li treba izabrati moral ili nemoral? Dobro ili zlo? Boga ili Satanu? Da li treba biti Napoleon ili vaš?

Roman podstiče razmišljanja o krivici i o kazni za učinjen zločin, ističući u prvi plan vekovno pitanje: koliko sticaj okolnosti određuje život pojedinca?

Fjodor Mihailovič Dostojevski je jedan od onih autora koji su višestruko zadužili svetsku literaturu. Pored romana „Zločin i kazna“ i druga njegova dela poput „Bednih ljudi“, „Braće Karamazovih“ i „Idiota“ zaslužuju epitet:klasici ruske književnosti.

Očevi i deca, Ivan Turgenjev

Roman “Očevi i deca” Ivana Turgenjeva još jedan je maestralan prikaz ruskog društva sredinom 19. veka. Kao i čuveno Tolstojevo delo “Rat i mir”, i ovo delo objavljeno je najpre u “Ruskom vesniku” u februaru 1862. godine, da bi se kasnije iste godine pojavilo i posebno izdanje.

U ovom romanu Turgenjev osvetljava socijalne i porodične sukobe izazvane velikim društvenim previranjima. Glavni junak je mladi Jevgenij Vasiljevič Bazarov, prototip strastvenog čoveka i nihiliste. On je predstavnik pogleda na svet kakav je imala ruska inteligencija šezdesetih godina 19. veka. Ciničan i zajedljiv, bez vere u ideale koju gaje ljudi iz njegove sredine, Bazarov je pravi kritičar svog društva. Upravo kroz njegov nihilizam najjasnije se ogledaju konflikti i jaz među generacijama, ali i razlike koje postoje među društvenim slojevima.

“Očevi i deca” smatraju se remek-delom ruskog realizma, a univerzalne poruke koje nosi intrigiraju i savremenog čitaoca.

Evgenije Onjegin, Aleksandar Sergejevič Puškin

Uprkos uverenju da su klasici ruske književnosti isključivo prozna dela,  svoje mesto na ovoj listi bez pogovora zaslužuje i jedno delo u stihu. Reč je o romanu u stihu Aleksandra Sergejeviča Puškina “Evgenije Onjegin” . Ovo remek-delo ruske književnosti predstavlja odlično ispripovedanu zamršenu ljubavnu priču između Onjegina i Tatjane, ali i jedinstven primer društvene satire. U njemu je prikazano rusko društvo s početka 19. veka (radnja se odvija do 1820. godine).

puškin-knjige-klasici-ruske-književnosti
Foto: Unsplash.com

U centru zbivanja ovog romana u stihu je mladi Evgenije Onjegin, tip “suvišnog čoveka”. On je plemić sa mnogo potencijala, ali ujedno neko ko ne može da učini ništa za svet i sredinu u kojoj se nalazi. Njegov način života, odnosi sa drugim ljudima, a povrh svega sa nežnom i osetljivom Tatjanom, deluju prosvetljujuće. Slučajno i nemarno uništavajući živote oko sebe, Onjegin na kraju završava sam.

Ipak, roman ne donosi onaj gorki i mračni osećaj, jer se Puškin majstorski poigrava sa ironijom i humorom, postavljajući ovom knjigom temelje modernoj ruskoj književnosti.

Ana Karenjina, Lav Nikolajevič Tolstoj

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Kada se pomenu klasici ruske književnosti, većina pomisli na još jedno izvanredno delo iz pera lava Nikolajeviča Tolstoja – roman “Ana Karenjina”. Premda je centralni lik u knjizi naslovna junakinja Ana Arkadijevna Karenjina, ovo nikako nije roman jedne ličnosti. Osnovna tema jeste porodica i ljubav, ali se u knjizi pokreće i niz drugih pitanja i tema. Tu je pre svega siromašenje plemstva, propadanje sela, kriza urbanih oblika života, odnos rada i kapitala, zadrugarski pokret, kritika društva…

Čitalac se od samog početka romana suočava sa jednim raspolućenim društvom u kome svi i sve imaju suprotstvljenu stranu. Naspram tradicije stoji novina, naspram srećne stoji nesrećna porodica, prikazane su i opozicije bogatstvo:beda, selo:grad, rad:nerad, ljubav:neljubav, pravednost:nepravednost, i tako dalje.

ruski-pisci-ana-karenjina

Uzevši za okosnicu svog dela nesvakidašnju ljubav između Ane Karenjine i grofa Vronskog, Tolstoj pokreće brojna pitanja koja ne prestaju da intrigiraju čitaoce. Koje su granice individualne ljudske slobode? Da li postoji sreća u braku i u ljubavi? Da li se javno mnjenje sme ignorisati? Sme li pojedinac prekoračiti granice priznatog morala?

U delu se posebno ističe tema krivice i kazne za prestup, a kao glavna ideja ovog porodičnog romana nameće se misao da se zlu ne treba protiviti nasiljem, već dobrotom.

Ujka Vanja, Anton Pavlovič Čehov

Dramsko delo Antona Pavloviča Čehova “Ujka Vanja” prikazuje čoveka i njegov duševni svet, ali i atmosferu koja nastaje u određenoj egzistencijalnoj situaciji. Čehov ne stavlja u prvi plan zanimljivu dramsku radnju u klasičnom smislu, sa zapletom, peripetijama i raspletom. Naprotiv, centralno mesto zauzima upravo čovek sa svojom sudbinom, čovek u raskoraku između postojanja i htenja.

Dramska priča odvija se u ruskom selu, na imanju penzionisanog profesora Serebrjakova. Iako razvijena u 4 čina, vremenski okvir je sužen na samo malo više od 24h. Prikazana je svakodnevica činovničke porodice i sukob koji nastaje na ličnom planu ljubavi, sreće i nesreće, starosti, promašenosti. Zaplet i rasplet se samo naslućuju, konflikt koji nastaje ostaje bez rešenja i čini se, ipak samo prividno, da se na kraju drame ništa nije promenilo u odnosu na njen početak.

U drami “Ujka Vanja” razotkriva se ljudsko biće na jedan, za dramsku formu, nesvakidašnji način – ne kroz događaje i zbivanja, već kroz doživljaje, osvetljavanjem njihovog unutrašnjeg sveta. To određuje ovo delo kao psihološku dramu atmosfere koja se odlikuje bogatim lirizmom, mirnim tonovima i snažnim sugestijama.

Doktor Živago, Boris Pasternak

Pasternakov roman “Doktor Živago” je veličanstvena priča o ljubavi u jedno nemirno istorijsko doba. Istovremeno, ovo delo je temeljno, pronicljivo pretresanje i prikaz Ruske revolucije od njenog samog početka.

Realističan pogled na rusko društvo i sve posledice koje je imala revolucija učinili su da ova knjiga ne bude dobro prihvaćena u SSSR-u. Zapravo, roman je imao neobičnu sudbinu. Rukopis je morao biti prokrijumčaren iz Sovjetskog saveza da bi uopšte bio objavljen zbog političkih stavova izraženih u njemu. Ipak, njegova vrednost je i te kako prepoznata u svetu. Švedska akademija je 1958. godine odlučila da Pasternaku dodeli Nobelovu nagradu za književnost.

Glavni junak romana je Jurij Živago, mladi lekar u vrtlogu revolucije i rata. On je razuman, častan, osećajan pesnik, čovek koji pretpostavlja ljubav i poštenje svemu drugom u svetu. Zbog toga je, naizbežno, stradalnik i žrtva istorijskih prilika. Još jednom se u ruskoj književnosti srećemo sa čovekom koji nije zaista vladar svog života. Rastrzan između ljubavi prema dve žene, u sukobu boljševika i beloarmejaca, Živago je tragičan lik večno urezan u tekovine ne samo ruske, već i svetske literature.

Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov

Vanvremenski klasik svetske književnosti koji je čak bio i zabranjen u SSSR, roman „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova definitivno se ubraja u jedno od najbolje napisanih dela ikad. Kompleksna kompozicija i radnja romana zahteva punu koncentraciju pažljivog čitaoca, što mu biva uzvraćeno uzvišenom umetnošću i univerzalnim porukama ovog remek-dela.

U osnovi, može se reći da se u romanu paralelno prate četiri fabularna niza. Tu je priča o Majstoru, njegovom romanu i ljubavi prema Margariti – on je književnik u Moskvi koji piše roman o Pontiju Pilatu. Ovaj roman unutar romana zapravo je druga glavna radnja u delu. Pre ovih, tu su događaji u kojima učestvuje pesnik Bezdomni, kao i zgode i nezgode Volandove družine.

ruski-pisci-knjige
Foto: Pixabay.com

Osim Majstora, postoji još nekoliko ličnosti koje su po svom značaju u romanu ravnopravne u potpunosti. Pre svega, tu je Margarita i Voland, ali i Pontije Pilat i Ješua u umetnutom romanu. Književni kritičari su istakli još jednu „ličnost“ koja se u romanu posebno ističe, a to je sovjetsko društvo, odnosno društveno uređenje sovjetske Rusije, koje je podvrgnuto podsmehu, satiri i kritici.

Suprotstavljajući dobro i zlo, čoveka i đavola, Bulgakov se u svom romanu poigrava sa fantastičnim i realnim elementima, prepliće ih i prožima, stvarajući tako nenadmašan primer književnog dela za sva vremena.

Mrtve duše, Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Još jedno izvanredno delo ruske književnosti jesu „Mrtve duše“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Ovaj roman-poemu Gogolj osmislio u tri toma – pakao, čistilište i raj, po ugledu na Danteovu „Božanstvenu komediju“. Međutim, uspeo je da završi prvi deo 1841. godine i objavi ga 1842. Na drugom tomu je radio nekoliko godina, ali nikad nije bio zadovoljan onim što je napisao, te ga je spalio pred svoju smrt. Ostali su samo odlomci.

Nazivom „Mrtve duše“ već se nagoveštava radnja romana. Naime, mrtve duše su kmetovi koji su umrli i za koje spahije moraju plaćati porez godinu dana, dok se na reviziji ne objavi da više nisu živi. Glavni junak Pavel Ivanovič Čičikov putuje Rusijom sa ciljem da te mrtve duše kupi. Iza ovog neobičnog zahteva krije se prevara – on želi da mrtve duše podmetne kao žive ne bi li ih založio i kupio zemlju.

Putovanje svog glavnog junaka Čičikova Gogolj pametno koristi da prikaže rusko društvo, pre svega provincijsko-spahijski život, posednički život, ekonomiju, kao i njihove moralne i intelektualne interese. Glavna tema romana će tako zapravo biti trivijalnost, duhovna beda i mediokretstvo.

Kompoziciju svog romana Gogolj je zasnovao na skazu, kao i na pikarskom pustolovnom romanu, parodirajući tako viteški roman.

Mati, Maksim Gorki

Kao prava i verna slika revolucije u Rusiji, roman “Mati” Maksima Gorkog određuje se kao politički roman. Glavna junakinja romana je Pelagija Nilovna Vlasova. Ona je majka mladog radnika Pavla Vlasova, koji se uključio u radnički pokret i štrajk i zbog toga bio uhapšen. No i pored dramatičkih političkih dešavanja i burne revolucije, u ovom remek-delu ruske književnosti kao dominanta ispoljava se univerzalni motiv bezuslovne majčinske ljubavi.  

Roman je objavljen 1906. godine, a ideju da ga napiše Maksim Gorki uzeo je iz stvarnog, sebi bliskog događaja. Gorki je, naime, delimično opisao sudbinu svog rođaka Petra Zalomova i njegove majke Ane Zalomove. Petar Zalomov je kao vođa demonstracija na brodogradilištu u gradu Sormovu 1902. godine bio uhapšen, a njegovu ulogu u revolucionarnom radničkom pokretu na sebe je preuzela upravo njegova majka – Ana.

maksim-gorki-mati

Gorki će u Pelagiji Vlasovoj otelotvoriti ovu izvanrednu ženu, predstavljajući već od prvih stranica njen mučan žvot pun poteškoća. Kao žrtva svog muža nasilnika, Pelagija trpi u braku, a nakon njegove smrti ostaje sama sa sinom i mora još više da se bori za opstanak. Kao učesnica revolucionarnog pokreta, ona je samo jedna od brojnih junakinja koje podmeću svoja leđa i srce, trpe batine i tlačenje svake vrste. Gorki ju je predstavio i okrakaterisao prema svojim socijalističkim idealima i stavovima.

No iako su u korenu romana upravo ove političke ideje, može se sa punom slobodom reći da je pišući o jednakosti, bratstvu i jedinstvu, izražavajući veličinu ljubavi prema bližnjem, kao i neizmernost ljubavi majke prema sinu, Gorki zapravo želeo (i uspeo) napisati delo univerzalnih zamisli, koje ne ostavlja čitaoce ravnodušnim čak ni vek kasnije.

Tamni drvoredi, Ivan Bunjin

Ivan Aleksejevič Bunjin bio je prvi ruski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1933. godine). Pisao je poeziju i prozu, aktivno prevodio književna dela sa engleskog na ruski, a kao svoje najuspelije delo izdvojio zbirku novela “Tamni drvoredi”.

Zbirka se sastoji iz četrdeset priča, od kojih su najpozatije “Čisti ponedeljak” i “Tamni drvoredi”. Bunjin je napisao priče u kojima razgovaraju Duša i Telo i u svakoj noveli im je dodelio ljudska obličja. Tako u “Čistom ponedeljku” nakon brojnih tajnih ljubavnih sastanaka devojka saopštava mladiću da ga napušta; da bi je on nakon dve godine video kao monahinju u manastiru. Posvećena ljubavi i ideji o ljubavi koja nastaje kada se susretnu (i sukobe) telesno i duhovno, ova knjiga je pravo remek delo ne samo ruske već i svetske književnosti.

Lolita, Vladimir Nabokov

Roman “Lolita” je delo koje je proslavilo ruskog pisca Vladimira Nabokova, iako je napisan na engleskom jeziku. Najpre je objavljen u Parizu 1955. godine, da bi više od deset godina kasnije 1967. godine u Njujorku objavljen na ruskom. Kontraverzna tema i nesvakidašnji stil pisanja učinili su da ovaj roman zapanji tadašnju čitalačku publiku, a sasvim je sigurno da i savremeni čitalac ima sličan doživljaj.

Glavni junak romana i narator je Hambert Hambert, tridesetosmogodišnji profesor književnosti čiji predmet ljubavi i seksualne opsesije postaje dvanaestogodišnja Dolores Hejz, devojčica koju ona zove Lo ili Lolita. Hambert Hambert upoznaje Lolitu u Americi, pošto se preselio iz Engleske i ona postaje „plod njegove mašte“, „biće bez volje i svesti, pa čak i bez vlastita života“. Svakome ko je pročitao roman u svesti su ostale utisnute ove Hambertove reči: “Lolita, svetlost mog života, oganj mojih prepona. Moj greh, moja duša. Lo-li-ta: vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trećem, kucnuo u zube. Lo. Li. Ta.”

Intrigantnog, sablažnjivog sadržaja, ovo delo otkriva kompleksnu priču i jednako složenu psihu glavnog junaka, koju već više od pola veka drži čitaoce prikovane od prve do poslednje stranice.

Mi, Jevgenij Zamjatin

Antiutopijski roman Jevgenija Zamjatina “Mi”, još jedan je primer opsednutosti svetskih pisaca naukom i razvojem novih tehnologija s početka 20. veka. Iako ga je napisao 1920. godine u tadašnjem Lenjingradu (današnjem Sankt-Petersburgu), Zamjatin je roman objavio tek četiri godine kasnije, i to na engleskom jeziku u Americi.

Radnja romana “Mi” odvija se u Jedinstvenoj državi, totalitarno uređenom društvu u nekom budućem veku Iks. Taj svet je svet jednakosti, lišen osećanja, svaku specifičnost moguće je operisati (poput zavisti, ljubomore). Tome u prilog ide i sledeća tvrdnja: “Samo bezličan član zajednice je dobar član zajednice.”  U ovom društvu postoji matematički besprekorna sreća i materinska norma, što znači da svaka osoba ima određen broj ličnih sati, te da nije svakom tipu žena dopušteno da rađaju i produžavaju vrstu.

Pripovedač u ovom neobičnom socijalno – fantastičnom romanu je antijunak D-503. Kao i svi ostali članovi ovog sistema, on umesto imena ima identifikacioni broj, stan prozirnih zidova i organizovano slobodno vreme, ljubavni život, posao. Svaka pobuna  biva “nagrađena” operacijom na mozgu.

Zamjatinov roman “Mi” zavređuje da se nazove klasikom, ne samo zbog svoje besprekorno ispripovedane ideje o distopijskom društvu, već i zbog toga što je prvo veliko književno delo ove vrste, koje je ostavilo velikog odjeka u svetskoj književnosti. Kritičari smatraju da je upravo “Mi” uticao na Džordža Orvela kada je pisao “1984” i Hakslija dok je stvarao “Vrli novi svet”.

Oblomov, Ivan Gončarov

Jedan od ruskih pisaca koji sasvim sigurno zavređuje svoje mesto na ovoj listi je i Ivan Gončarov, autor romana “Oblomov”, “Obična priča” i “Bezdan”. Ipak, njegov spisateljski genij posebno je došao do izražaja upravo u romanu “Oblomov“, koji predstavlja klasično delo ruskog realizma.

Roman je obavljen 1959. godine u časopisu “Beleške domovine”, a Gončarov ga je pisao deset godina. Ovaj podatak potvrđuje i činjenica da je prva glava romana pod nazivom “Oblomljev san” objavljena 1849. godine u Književnoj zbirci. Stvarajući model “suvišnog čoveka” u svom glavnom junaku Ilji Iljiču Oblomovu, Gončarov je u svetsku književnost uveo “oblomovštinu” – posebno osećanje i stanje u koje samo čovek velikih potencijala može da zapadne. Upravo takav je Ilja Oblomov, mlad i talentovan čovek bez volje, energije i sposobnosti za samostalno delanje u životu.

Roman u četiri knjige može se svrstati u socijalno-psihološki žanr i predstavlja kompleksnu sintezu opisa ruskog društva sredinom 19. veka i promišljanja o univerzalnim i uvek aktuelnim temama: o smislu života, ljubavi i njenom značaju za pojedinca.

Ovi klasici ruske književnosti sasvim izvesno zauzimaju značajno mesto u svetskoj literaturi. Međutim, ljubitelji ruskog stvaralaštva neosporno bi bili u pravu kad bi rekli da mesto na ovoj listi zaslužuju još neki ruski pisci i njihova dela.

Tu su Čehovljeve novele, kao i maestralna dela Dostojevskog “Braća Karamazovi” i “Idiot”, ali nenadmašna poezija Sergeja Jesenjina i Majakovskog.

Koliko je koristan ovaj tekst?

Klikni na zvezdicu i oceni!

Prosečna ocena 5 / 5. Broj ocena: 1

Za sada nema glasova! Budite prvi koji će oceniti ovaj post.

Srbijanka Stanković

Read Previous

Kako da vaš klima uređaj radi najefikasnije

Read Next

Evo koje namirnice možete iskoristiti u ishrani i nezi svoje kože

Ostavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *