Agorafobija: Strah od otvorenog prostora

5
(2)

Pod pojmom agorafobija se podrazumeva doživljaj snažnog, parališućeg straha i anksioznosti koju osoba oseća kada se nađe na otvorenom prostoru i u situacijama u kojima procenjuje da je otežano pronaći izlaz ili dobiti brzu pomoć, recimo lekara, ukoliko joj pozli. To su najčešće mesta poput širokih bulevara, ulica, pijaca, kao i prostori gde ima dosta ljudi poput pozorišta, bioskopa, sportskih hala, velikih trgovina i sl.

Agorafobija je po svojoj prirodi iracionalan strah, a najopasnije je što kao takva nije u funkciji adaptacije u slučaju stvarno opasne i ugrožavajuće situacije.

Osoba koja se bori sa agorafobijom ima kontakt sa realnošću, svesna je da je njen strah iracionalan, da nema konkretnog oslonca u realnosti. Uprkos tome, intenzitet emocija i nelagodnosti koje doživljava u fobičnim situacijama nisu u skladu sa objektivnom realnošću. To je zato što se agorafobična osoba pribojava sopstvenih osećanja, misli ili ideja koje bi se nevoljno mogle javiti u agorafobičnim okolnostima.

Klasifikacija fobija

U literaturi postoje brojne klasifikacije i podele fobija. Isak Marks, čuveni južnoafrički psihijatar i univerzitetski profesor, fobije deli u dve velike grupe, i to:

  • Fobije od unutrašnjih stimulansa;
  • Fobije od sopljašnjih stimulansa.

Agorafobija se po ovoj klasifikaciji svrstava u drugu grupu, u koju pored nje spadaju i socijalna fobija, fobija od životinja i specifične fobije.

Treba napomenuti da nije retkost da se kod mlađih osoba razvije više fobija, da jedna fobija smenjuje drugu ili da se, na primer, agorafobija udružuje sa sociofobijom i sa mizofobijom (strah od bacila i prljavštine).

Fobija može biti i simptom nekog drugog psihičkog oboljenja.

Simptomi agorafobije: kako se manifestuje agorafobija?

Simptomi agorafobije se ispoljavaju na planu ponašanja, mišljenja, na planu emocija i kroz telesne reakcije.

Na intelektualnom planu

Dešava da osoba ne može da navede konkretan razlogi i uzrok sopstvenog straha u agorafobičnim situacijama, jer one same po sebi nisu realno opasne. Ono što pokreće fobičan strah su misli i ideja osobe da bi moglo da joj se desi nešto loše, katastrofalno po njeno zdravlje, sigurnost, psihički i telesni integritet.

Mogućnost da izgubi kontrolu nad sopstvenim ponašanjem, da ostane bez svesti i doživi napad ludila, pokreće  intenzivan parališući strah. Taj strah za kratko vreme utiče na sveukupnu organizaciju funkcionisanja osobe i umanjuje kvalitet njenog života.

Na planu emocija dominira strah

A tu su i osećanje bespomoćnosti, uznemirenost, neraspoloženje i ponekad ljutnja uperena ka sebi zbog osećanja nemoći da se prevaziđe situacija u kojoj se osoba našla.

Fizičke reakcije koje prate doživljaj intenzivnog straha i anksioznosti

  • tremor gornjih ili donjih ekstremiteta,
  • znojenje,
  • pojačana srčana aktivnost, pritisak i/ili bol u grudima,
  • otežano disanje,
  • gubitak daha,
  • vrtoglavice,
  • nesvestice i sl.

Ove fizičke manifestacije dodatno pojačavaju strah i dovode do napada panike. Osoba je uverena da je njeno zdravlje ozbiljno ugroženo, te tako postepeno biva uvučena u začarani krug iz koga ne može izaći bez stručne pomoći.

Kako se ponaša agorafobična osoba?

Intenzivan osećaj straha i nadolazećeg napada panike koji doživljava agorafobična osoba utiče na  ponašanje te osobe, na organizaciju njenog svakodnevnog života i na radni učinak. Agorafobična osoba ima stalnu potrebu da bude u društvu osobe u koju ima poverenja i koja bi joj pomogla ukoliko joj bude loše. Sve ređe se udaljava sama od kuće.

Ona postepeno počinje da  smanjuje sopstveni krug kretanja, razvija izbegavajuće ponašanje kako bi sebe zaštitila od snažnog i neprijatnog  doživljaja straha. Za kratko vreme taj strah se širi i vezuje za sve stuacije za koje osoba procenjuje da je moguće da u njima izgubi kontrolu.

Ukoliko se ne leči, agorafobija značajno umanjuje kvalitet života. Osoba prestaje da odlazi na velike skupove, porodična slavlja, u trgovinu, na pijacu, ne putuje, ne izlazi na ulicu i sl. Iz kuće najčešće izlazi isključivo u društvu nekog u koga ima poverenje.

Kako nastaje agorafobija?

U osnovi razvoja agorafobije leži osećaj nesigurnosti koji osoba nosi potisnuto duboko u sebi. Nije toga svesna, usled čega doživljava nedostatak samopouzdanja, kompetencije, ima doživljaj odbačenosti i nedostatka snage da se nosi sa zahtevima života.

Potisnuti strahovi menjaju svoj oblik i pojavljuju se u vidu straha od gubitka kontrole nad samim sobom na javnim mestima. Potom doživljava preplavljujući strah i anksioznost na nekom javnom mestu. Taj strah ubrzo vezuje za okolnosti u kojima se javio napad te je sasvim očekivano da će ubuduće da zazire od takvih mesta ili će  imati loš predosećaj da će se istovetni napad ponoviti. Osoba se  u stvari boji sopstvenog straha i bespomoćnosti u konkretnoj situaciji na ulici, u prodavnici, u bioskopu, vozu i sl.

Kognitivna teorija

Ona objašnjava da je nastanak agorafobije uslovljen sredinskim faktorima i neadekvatnim vaspitnim uticajima. Iza sklonosti ka agorafobiji najčešće stoje neprijatna traumatska iskustva u porodici ili izvan nje, preterane kritike, zanemarivanje od strane roditelja, emocionalno lišavanje, strah od autoriteta i potiskivanje osećanja.

Preterano osetljive, strašljive osobe koje nisu naučile kako da se nose sa nezadovoljstvom, ljutnjom i sopstvenim željama spadaju u rizičnu grupu.

Takođe je veća verovatnoća da se sa problemom agorafobije susretnu osobe koje su odrastale pored preterano zaštićujućih roditelja tako da nisu naučile da se suočavaju sa neprijatnostima, problemima i frustracijama. U takvim slučajevima osobe odrastaju uz dominantne majke i povučene očeve, te se tako skoro nikada potpuno ne osamostale, postaju odrasli bez inicijative, nesigurni, emocionalno nezreli. Sve to ometa njihov lični rast i razvoj. U odraslom dobu imaju potrebu da se vežu za neku osobu koja je voljna da bude njihov zaštitnik.

Agorafobija se najčešće javlja u životnom period od 18-35 godine i češća je kod osoba ženskog pola. Po zastupljenosti u opštoj populaciji svrstava se među deset najčešćih fobija.

Dijagnoza i lečenje agorafobije

U ranijim sistemima tretirana je kao panični poremećaj, dok je sada u DSM-5 priručniku Američkog psihijatrijskog društva agorafobija izdvojena kao zasebna kategorija. Jedan od uslova za postavljanje dijagnoze jeste da smetnje traju duže od 6 meseci.

Novina u dijagnostikovanju je i ta što sada nije neophodno da osoba pokaže snažnu, nepojmljivu anksioznost i strah kako bi se konstatovala agorafobija. Dovoljno je da intenzitet straha bude nesrazmerno jak u odnosu na konkretnu situaciju.

S tim u vezi, neophodno je da osoba doživljava snažan strah pri išekivanju ili prisustvovanju u najmanje dve od niza navedenih situacija: stajanje u redu, boravak na ulici, boravak u javnom prevozu, na javnim mestima, u gužvi, boravak van kuće, izolacija i preterana zavisnost.

DSM-5 uvodi nekoliko promena u dijagnostikovanje agorafobije sa ciljem da se spreče dijagnostičke greške. Ovi kriterijumi podrazumevaju postojanje izbegavajućeg ponašanja kod osobe za navedene okolnosti. Za postavljanje dijagnoze važno je i da osoba ima uvid u to da je njen strah preteran i nesrazmeran u odnosu na  realne okolnosti.

Značajan dijagnostički kriterijum je i to da izlaganje samo jednom fobičnom stimulus izaziva anksioznu reakciju. Izbegavajuće ponašanje postaje očigledno i okolini, te dolazi do upadljive promene rutine i ponašanja, što ometa međuljudske odnose, profesionalna i akademska angažovanja.

U svim oblicima ispoljavanja fobija kliničkom slikom dominiraju fobični strahovi koji se javljaju u određenim situacijama, a osoba svojim postupcima nastoji da po svaku cenu izbegne tajve situacije.

Dijagnozu postavlja psihijatar ili psihoterapeut.

Treba napomenuti da  agorafobija može da se javi i kao simptom nekog ozbiljnijeg psihičkog poremaćaja, kao na primer depresije, šizofrenije ili bipolarnog poremećaja.

Lečenje

Najuspešniji vid lečenja agorafobije je kombinovanje psihoterapije sa medikamentima (anksioliticima i antidepresivima).

,Agorafobija se uspešno leči kognitivno-bihejvioralnom terapijom (KBT).

Takođe, kombinacija farmakoterapije sa hipnoterapijom se pokazala jako efikasnom. To je iz razloga što osoba sa agorafobijom na nesvesnom nivou ima otpor da odustane od fobije, jer joj ona pribavlja izvesnu sekundarnu korist (npr, osoba ostaje u zoni komfora ili privlači pažnju drugih svojim agorafobičnim ponašanjem). Hipnoterapijom se deluje na podsvest, otkriva se uzrok fobije, tj. korist od nje. Dok god se ne otkrije korist od agorafobije i  dok se ona ne obradi, osvesti, nije moguć realan napredak u terapiji.

Za kraj, važno je napomenuti da ukoliko agorafobija nije deo nekog ozbiljnijeg psihijatrijskog problema, onda je prognoza veoma dobra: jedna od tri osobe uspeva da  se dugoročno  izbori sa agorafobijom.

Poznati koji su se borili sa agorafobijom

Sa problemom agorafobije  nosile  su se i brojne poznate i uspešne ličnosti. Neki od njih su prikrivali svoj problem sa mentalnim zdravljem, dok su neki izašli u javnost i podelili svoju priču o iskustvu sa strahovima i anksioznošću. Pomenućemo samo neka poznata imena.

Ema Stoun, svetski poznata holivudska glumica mlađe generacije, otkrila je jednom prilikom da se sa problemom agorafobije  borila tokom svog detinjstva,ali da je to ostavila iza sebe.

Vudi Alen je nesumnjivo jedan od najpoznatijih agorafobičara koji veoma često taj element uključuje u svojim filmskim ostvarenjima i otvoreno priča o problemima koje agorafobija nosi sa sobom.

Barbara Strejsend, pevačica i glumica, koja iza sebe ima upešnu karijeru dugu preko 60 godina, dobitnica  brojnih nagrada za svoj rad u filmskoj i muzičkoj industriji, u više navrata je isticala da ima probleme sa agorafobijom i da  joj oni otežavaju nastupe u malim prostorima.

Holivudska glumca Kim Besindžer je tokom svojih dvadesetih godina, na početku karijere, imala iskustvo sa agorafobijom, usled kojeg je šest meseci provela zatvorena u kući, upravo zbog osećaja straha i anksioznosti na javnim mestima. Ona navodi da je njena agorafobija u mnogome doprinela tome što nije u mladosti dobijala više zapaženih uloga. Kao uzrok za svoj problem sa agorafobijom Kim  navodi osećaj nesigurnosti kada je u pitanju njen fizički izgled.

Mekali Kalkin zvezda dečijih filmova je gostujući 2004. godine kod Larija Kinga priznao da ima agorafobične smetnje, da je u pokušajima da sačuva svoju privatnost od napadnih reportera i fotografa  imao utisak da će ga zgrade oko njega progutati. Zato je počeo da se povlači u izolaciju, zatvara u kuću i da veoma retko izlazi. Lek je pronašao u kućnom ljubimcu – nabavio je psa koji ga je izvukao iz kuće. Šetajući sa psom, malo po malo Kalkin je uspevao da prebrodi svoj strah. To je preporučio svima koji imaju istovetni problem.

Širli Džekson, američka književnica, tokom svog života nosila se sa brojnim psihosomatskim oboljenjima, a pred kraj svog života i sa teškim oblikom agorafobije, koja je dovela do toga da je Širli na kraju izbegavala i odbijala da napusti svoju spavaću sobu. Ona je preminula u 48-oj godini života od posledica srčanog udara, ali mnogi smatraju da je njen problem sa agorafobijom delimično ubrzao njenu smrt. Agorafobija je u njenim delima bila veoma čest motiv.

Marsel Prust, čuveni francuski pisac imao je takođe agorafobične smetnje. Nakon smrti majke on je počeo da se povlači i da izbegava velike skupove i boravak na otvorenom. Zbog problema sa astmom koju je imao kao dete on je izolaciju opravdavao nužnošću da se zaštiti od virusa i respiratornih infekcija. Usled  ekstremne izolacije Prust je sve vreme pisao, a njegovo najpoznatije delo “U potrazi za izgubljenim vremenom” nastalo upravo tokom njegove borbe sa agorafobijom.

Edvard Munk, bio je norveški slikar ekspresionista, koji je osim po svojim umetničkim delima ostao poznat kao osoba koja je patila od bipolarnog poremećaja i agorafobije. Munk je govorio da je bez svoje anksioznosti brod bez kormila, da su njegove patnje deo njega bića i njegove umetnosti.

Među poznatim ličnostima koje su se borile sa agorafobijom takođe su Hauvard Hjuz, poznati američki industrijalac, kao i spisateljica Emili Dikinson.

Koliko je koristan ovaj tekst?

Klikni na zvezdicu i oceni!

Prosečna ocena 5 / 5. Broj ocena: 2

Za sada nema glasova! Budite prvi koji će oceniti ovaj post.

admin

Read Previous

Kako spakovati kabastu opremu za zimovanje u vaš automobil

Read Next

Najposećenije svetske destinacije za krstarenje u 2019. godini

Ostavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *